НАЈАВА: „ПОМАЖЕ БОГ НАРОДЕ МОЈ“ – БУМ БУМ РАДИО: Гост проф. др МИЛОСАВ ЧАРКИЋ

Медијски пријатељ УГ „Милош Милојевић“ – Црна Бара емисија БУМ БУМ радија „Помаже Бог народе мој“ и њен аутор и водитељ Светлана Богдановић, на наш предлог прихватила је да угости нашег Мачванина познатог филолога и лингвисту проф. др Милосава Ж. Чаркића родом из Мачванског Прњавора који живи и ради у Београду.
Проф. др Милосав Чаркић

Емисија „Помаже Бог народе мој“, у којој су гостовали и чланови нашег Удружења (https://www.youtube.com/watch?v=zYydrYFDCRA&t=145s), бави се православљем, културом, историјом и традицијом српског народа (Емитује се радним данима од 9.20 до 10.00 часова. Професор Чаркић гостује у понедељак 29. јануара).

Како је наш Црнобарац и знаменити Србин XIX века Милош С. Милојевић, почасни члан Српске краљевске академије (СКА, садашња СКАНУ) и редовни члан Српског ученог друштва (СУД, садашња САНУ) био и члан Одбора за науке философске и филолошке можемо слободно рећи да проф. др Милосав Ж. Чаркић иде стопама његовим. Професор др Милосав Ж. Чаркић је научни саветник у Институту за српски језик САНУ (Више у биграфији на крају књиге на http://rastko.rs/cms/files/books/5364c97d1613f).
Бистра ума и оштра пера, проф. др Чаркић неуморно указује шта нам се дешава и којим путем треба ићи у националној филологији: „На крају треба размислити да ли је у протеклих 50 година постојала српска језичка политика, ко је ту политику водио, да ли су је водили Срби, да ли је та политика била добра, мудра, далековида и успешна, дали ту политику траба наставити или мењати. Да ли је ово што сада радимо ми и наше установе добро и исправно. Размислимо. Можда је последњи тренутак.“ (Више на: http://kovceg.tripod.com/carkic_srpski_u_21_veku.htm). У монографији „Стих и језик“ проф. др Чаркић наводи Милојевићеве речи из књиге „Наши манастири и калуђерство“ из 1881. године: „Да је српска црква старија и од римске и грчке, осим потврде папе Јована II, писане краљу српском Михаилу, којом трвди, да је српска црква старија и од грчке и од римске, сведоче толике силне бивше епискупије, постојавше до Константина Великог међу којима само да поменем: Средачку (Софијску), Скопљанску, Нишку, Београдску, Морозвиждску, Ремешку итд., сведоче још толики свеци и мученици! Прва (је) престолница тих чистих српских архијепискупа од првог па до четвртог века данашња Митровица у Срему; од четвртог до шестог Митровица у дну Косова на уток Ситнице у Ибар; од шестог до седмогЈустинијанија прва; од седмог до осмог Дукља на Шар планини; од осмог до десетог Солун; од десетог до дванајестог века Главеница у Д. Дебрци, Бискупштици такође у охридској нахији, Преспа; и од дванајестог до осамнајестог века Охрид. Све докле Константин велики император источно-римски, мановенијем и вољом божијом, а благодарећи својој мајци Јелени, која се као српкиња и родила у Јелечу (данас развалине више Новог Пазара у нахији новопазарској) и васпитала у Звечану, и оном предграђу му Митровици, столици Архијепискупа српског народа, тадањег робља римског, а код помињатих архијепискупа, као православна и тајна хришћанка и Српкиња – није јавно не само примио српско православље и хришћанство,него и учинио, да је у тој половини римске империје, православно хришћанство, робујућег српског народа вера државна; па је и пре тога државног примања било тисућама тисућа тајних и подземних православних српских храмова, у овим свима српским земљама, који се још и данас, у млогим крајевима наши налазе и ископавају са свим цели и читави.“
Штампарија „Св. Саве“ Београд

Милојевић је своју књигу „НАШИ МАНАСТИРИ И КАЛУЂЕРСТВО“ написао и издао на Свете Тројице 1881. године у Штампарији код „Св. Саве, Кнез  Михаилова 4, у Београду и посветио како сам каже: „У памет сени СТАВАНА М. МИЛОЈЕВИЋА бившег свештеника Црнобарског, у срезу Мачванском окр. Шабачком преминулог 1849. год.“, иначе његовом Оцу. Иначе, ујак Милоша с. Милојевића – прота лознички Игњат Васић, такође знаменити Србин тог времена. Колико је наше незнање због непознавања лика и дела неумрлог Милоша с. Милојевића можемо се уверити питајући се, ми Црнобарци, знамо ли да је у време Милутина краља Сремског и Мачванског у Црној Бари (Рачи) било седиште митополије чија је праунука данашња епископија у Шапцу.?! Али, није нам за замерити јер то не могасмо видети од „Три звезде претходнице у критичкој школи српске истррије, три родољуба, три академичара који су големим умом својим осветлили тамне и непознате стране прошлости наше…“, како је неко записао у новинама „Стражилово“, у броју од 1. новембра 1892. године. Једна од те „три звезде“ је: „Архимандрит Руварац, који у свом бугарофилском фанатизму и калуђерском заносу дошао чак и до тог безобразлука и беснила, да је и св. Петку Параскеву српску у „Летопису“ побугаривао, на стид и срамоту истине и науке, док устотинама старих срп. грчких, руских и т. д. рукописа па и руских и грчких печатних патерника стоји, као што и јесте, да је Српкиња, и само у делу владике руског Филарета „Јужни сваци“ стоји да је Бугарка. Да му је Богом просто све остало, па и што о трошку и зноју јадног и кукавног нашег ропског народа у Србији, под Аустро-Угарском, издржава Бугаре, док се српска сиротиња и нејач, римокатоличи и пропада са, глупости и сиротиње, јер је и то издаја своје народности, за коју би га требало под громилу, само данам није дирао нашу св. Петку Параскеву;“ (више на линку). При крају своје књиге, наш неумрли Милојевић поручује нам: „Промислимо се мало господо, нехитајте, имаћете времена и за ово питање, посвршавајте млога преча посла, око њива, и торова, браника и увратина стњика и утрина изпуста и попаша  и т. д. па ндах решите, а не онако: на „ала ху2″1 што наш народ каже. Из свега изгледа, или да ми нисмо баш они прави и истинити потомци и праунуци наших дичних и непостижних предака, који брањаху веру и народност српску, државу и моћ српску…“, или јесмо.!? 

Зато, због свега напред наведеног, послушајте у понедељак емисију: „Помаже Бог Народе мој“…

Предраг Ж. Ђурић

Новица Крезић

Председник Удружења Милош Милојевић