Pre nego što zucnem o njima, o nama, da koju kažem o sebi: Završio sam osnovnu školu u našoj Crnoj Bari skoro pre četiri decenije. U školi gde se i danas vaspitavaju naše uzdanice, koja je nekada ponosno nosila ime Miloša S. Milojevića sina Crnobarskog, za svih osam godina odličnog uspeha ne naučih ništa o Milojeviću, kao nagradu za odličan uspeh ne dobih ni roman „HAJDUK STANKO“ niti bilo koju drugu knjižicu( http://www.bms.ns.ac.rs/izlozbe/izlozba192.pdf ) od našeg Janka, čije ime tada kao i sada nosi naša seoska škola!? Nepune tri decenije kasnije slučaj je hteo da mi u ruke dođe knjiga „ŽIVOT I DELO Miloša S. Milojevića“, a odmah uz nju i „ODLOMCI ISTORIJE SRBA i SRPSKIH – JUGOSLAVENSKIH – ZEMALJA u TURSKOJ I AUSTRIJI“ od M. S. MILOJEVIĆA ( I sveska), reprint izdanja iz 1872. godine – Hvala Gospodu Bogu! Otadžbina se i 1999. godine, po ko zna koji put, borila za SLOBODU – Za tu borbu nagradila me je Medaljom, a Moja škola KNJIGOM! Toliko o meni.
Naš Janko, učen i vaspitavan od učitelja Sime S. Milojevića, koji u priči „Nedelja“ ( https://vizionarski.wordpress.com/2015/01/25/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/ ) , sećajući „se svoje detinjske crkve“ u selu Glogovcu pored koje je i škola „koja je stara koliko i crkva“ između tadašnjih šest sveštinika pominje i popa Stevana iz Crne Bare. Ne samo da Stevana pominje, već ga opisuje kao rečitog, pred kojim ljudi skidaju kape, a mladež prilazi ruci, i dodaje: „… iz oltara izađe pop Stevan i stade pred onaj narod. One bele odežde od platna, pa njegova bela kosa i brada i ona živi pogled zadrža dah svima. Sve se oči upraviše na nj. (…) I braća smo, i jedno nas mleko odojilo, i jedna nas ruka odnijala, pa smo gori dušmani jedan drugome od tuđina!“. Tada je pop Stevan izmirio zavađenu braću Marka i Ivana Tančića, kako kaže naš Janko. Priču naš Janko završava rečima: „Od ovih sveštenika nema ni jednog u životu; vreme je čak i natpise na spomenicima njinim istrlo. Ali živi spomen na njihov i kod njinih naslednika, i u onom narodu, koji ume svaki lep spomen očuvati. (…) Za njih se može reći da su se rodili pa delima svojim dokazali da su „dostojni sinovi Oca našeg na nebesima koji suncem svojim greje i zle i dobre, i kišu daje i pravednima i nepravednima.“.
Istorijski roman „HAJDUK STANKO“ naš Janko posvećuje junaku tog doba,
velikom Srbinu Nikoli Tesli rečima: „Devetnaesti vek plete Ti venac slave. Dopusti i meni da u nju pletem jedan cvetak sa naših polja cvetak prost, ali poškopljen krvlju i orošen suzom naših predaka. Njegov miris neka Te seća Tvoje otadžbine (Čudi me od našeg Janka da Otadžbinu piše malim početnim slovom!? prim. a.), neka te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima Te je Tvoja srpska majka u detinjstvu zapajala. Primi ga, Srbine, onako
Spomenik Janku Veselinoviću na Kalemegdanu u Beogradu
srdačno kao što Ti ga srdačno pruža Tvoj veliko poštovalac Janko M. Veselinović.“. Sad koju da kažem o nama!? Otadžbina se našem Janku odužila, tako da Njegovo ime nose ulice u Beogradu, Novom sadu, Nišu, Kragujevcu, Šapcu, rodnome Salašu Crnobarskom, Bogatiću, Bijeljini… Jankovo ime nose i škole u Crnoj Bari, Beogradu, Šapcu, Jelenči, Maloj Vranjkoj, Cerovcu, Sovljaku, Glogovcu, te narodne biblioteka u Bogatiću i Koceljevi. Društvo Podrinaca u Beogradu odužilo se našem Janku spomenikom na Kalemegdanu. Rodni kraj obezbedio je Janku Veselinoviću mesto i život među nama manifestacijom „Dani Janka Veselinovića“ ( http://www.macvainfo.rs/page.php?secid=2&pageid=7&contid=880&&model=clanak&ct=dani-janka-veselinovica-program-manifestacije ). Toliko o našem Janku Veselinoviću.
Sada o nama – Crnobarcima (Iz bišeg Jordana, sa reke Jordan kako kaže
Pantelija Panta Jurišić
Miloš S. Milojević, dok ne postade Crna Bara u kojoj smo se rodili kao i On), potomcima komandanta Vuka Isakovića, popa Pavla Ivanoviča, Pantelije Jurišića jedinog višeg đeneralštabnog oficira Srpske vojske koji je odlikovan sa pet ratnih odlikovanja sa mačevima koji je uspešno završio pregovore sa Esad-pašom oko predaje Skadra nekadašnje presonice Srbije, Zeke Buljubaše, kneza Stanka Jurišića vojvde, Hajduk Stanka, Deve Vodeničara, Popa Janka Beljića, Ignjata Belića, Vasilja Šumanca, Marinka Sićića, Pavla Trte kome je knez Mihailo okačio orden „Takovskog Krsta“ na junačke grudi, Jovana Mirkovića poslanika na Velikoj Svetoandrejskoj narodnoj skupštini, Pavla Agića koji je svojim kolima skrivenog u buretu prevezao Kralja Petra Prvog Karađorđevića daleke 1903. godine, a ovaj njegovog sina Dragića Agića (Stankovića) kao prvog Crnobarca primio u „Kraljevu Gardu“, botaničara na Oksfordu i Kembridžu Živojina Jurišića koji je 1899. godine na svečanosti proizvođenja u čin potporučnika sinovcu Panteliji uručio sablju rekavši: „Ovu malenu sablju poklanjam mom sinovcu budućem srpskom đeneralu!“ (Tako je i bilo! Zato je i vojvoda Živojin Mišić bio čest gost u kući Jurišića u Crnoj Bari. To je general Pantelija koji na solunskom frontu na poziv brata Milića vojnika: „Pantelija, dolazi ovamo da uguramo konja!“, mirno priđe i pomože vojnicima da uguraju poslednjeg konja u vagon ( http://www.politika.rs/scc/clanak/338094/Redov-je-naredio-deneralu ). Braćo i Sestre – Tako nam je stigla sloboda!
Na kraju, opet o NAMA – Koliko znamo o sebi, koliko znamo o NJIMA.?! Ko je obišao grobove na Novom groblju u Beogradu od đenerala Pantelije Jurišića i Miloša S. Milojevića, po kome smo imenovali neku ulicu od napred pomenutih i postradalih, kome smo od njih u selu podigli spomenik, koliko o njima uče naši naraštaji u školi kojoj utamanišmo ime koje je sa ponosom nosila.?!
10. oktobar 2017 u Loznici, promocija knjige „Život i delo Miloša S. Milojevića“
„Na Velikom Kalemegdanu svečano je otkriven spomenik Janku Veselinoviću“, naslov je članka iz Beogradskih opštinskih novina, dvobroj 6 i 7, za juni 1936. godine, u kojem se kaže: „… pretsednik udruženja podrinaca đeneral g. Maksimović (…) Udruženja kraja koji je našoj kulturi tako ogromno dao (…). U vašem kraju je ponikao i Stojan Novaković (…) pa ipak, NAJBOLJE čime je vaš kraj darovao našu celu zemlju, to je JANKO VESELINOVIĆ“. Sve se ovo, kako piše u članku, dešavalo na najlepšem mestu Beograda – Na Kalemegdanu. Beogradske novine „NOVA ISKRA“, u broju 1, od 16. januara 1900. godine ( http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00036_19000116|page:25|query:%D0%BA%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0 %D1%88%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B ), u članku JEDAN RODOLJUB (uz lik Koste A. Šumenkovića beleže sledeće: „I s kakvim oduševljenjem pozdravi Šumenković bombardovanje, godine 1862. ! Naoružan sam naoruža i svoje momke i pođe s njima na barikade. Svugda stizaše da bude među prvima – željan sudara, željan osvete. Na barikadama padaše mu u oči jedan mladić sa svoga oduševljenja, sa svoje odvažnosti.(Milojević je tada imao 22 godine! prim. a.) Bombardovanje Beograda smatraše Kosta kao preteču skoroga oslobođenja i ujedinjenja. (…) U tom se Miloš S. Milojević vrati iz Rusije s nauka i otpoče svoj patriotski rad. Šumenković ode k njemu. Kako se iznenadi i obradova, kad u Milojeviću poznade onoga oduševljenog mladića s barikada!… Ono što je Kosta odavno tražio, za čim je godinama žudeo, jedva nađe u ovom Srbinu Milošu S. Milojeviću. Sve do smrti pok. Milojevića Kosta mu stajaše na raspoloženju svojim poznanstvom s ljudima iz svoga kraja i poznanstvom s Arnautima, svojom pomoću u ostvarivanju njegovih misli i planova – svojom kesom, svojom glavom. (…) A kad se, godine 1876., oglasi rat za oslobođenje, Kosta A. Šumenković ide ministru vojnom s jednom neobičnom molbom: da ne ide u komordžije, kao što je bio određen, već samo da da komoru a on da ide u dobrovoljce Milojevićeve! I Šumenković postaje komandir ustašima pod komandom Miloša S. Milojevića.“. Šta bi Kosta, koji je Milojevića uzeo za kuma, na čijim rukama je Milojević izdahnuo, i pored koga je odabrao da i sam počiva na Novom groblju u Beogradu rekao – Šta je najbolje dala i na oltar slobode položila Mačva i njena Crna Bara?!
Gde nam je Dom kulture, čije ime nosi?! Jesmo li dostojni predaka naših, šta će o nama kazivati potomci naši?! Nije kasno, sada je trenutak da poslušamo Arčibalda Rajsa: „Sudbina vam je u vlastitim rukama: Blistava budućnost ili ponovo ropstvo!“.
HAJDUK STANKO“ niti bilo koju drugu knjižicu( http://www.bms.ns.ac.rs/
ISTORIJE SRBA i SRPSKIH – JUGOSLAVENSKIH – ZEMALJA u TURSKOJ I AUSTRIJI“ od M. S. MILOJEVIĆA ( I sveska), reprint izdanja iz 1872. godine – Hvala Gospodu Bogu! Otadžbina se i 1999. godine, po ko zna koji put, borila za SLOBODU – Za tu borbu nagradila me je Medaljom, a Moja škola KNJIGOM! Toliko o meni.
