Znameniti Srbin XIX veka, naš Crnobarac, Miloš S. Milojević o kojem Andra Gavrilović (Andra Gavrilović u knjizi „Crte iz oslobođenja Srbije“, 1904. godine, u predgovoru za sebe kaže: „Kao sin junačke Šumadije i srca njenog Gruže…“. U knjizi opisuje između ostalih i Lazu Martinovića kneza iz Bogatića i Zeku Buljubašu iz Crne Bare) detaljno piše u knjizi „Znameniti Srbi XIX veka“, u izdanju Naklade srpske štamparije, 1901. u Zagrebu. Miloš S. Milojević o sebi u svoj knjizi: „PESME I OBIČAI UKUPNOG NARODA SRBSKOG, prva knjiga, OBREDNE PESME“, kaže ovo, i još ponešto:
– „Na veliki petak šaraju se jaja. Po neka šaraljica proglasi se u celoj okolini, zbog svoje veštine, te se toga dobije osobito uvaženje i poštovanje, pa često i posestrima, kao što je moja sestra Mara u Crnoj Bari u Mačvi. Ona ume da boji ne samo crveno i šareno, nego i plavo sa raznim šarama crvenim, žutim, rujnim pa i zelenim belim sa čega je dobila desetinama sestara ili posestrima i t. d.“
– „Kad postaju pravi i večni pobratimi onda su pređe u Mačvi pevali ovu pesmu (…)
Neven veven malo cveće!
Ljelj Ljelju,
Mili Bože!
Lepo cveće žuto cveće!
Ljelj Ljelju!
Mili Bože!
Neuveni naša sloga,
Neuveni naša ljubav,
Neuvelo naše bratstvo.
Od Petre Mutapovića iz Crne Bare u Mačvi.“
– „Prva preslava od Uskrsa biva bar u mom srezu na vodeni četvrtak i ta je preslava Crne Bare ili starog Jordana, gde sam se rodio.
– „Ajmo dalje. E, ono tamo Kratkorifić i Maloaršinić neprestano šalju čuture zdravice, a i burenceta čičaTrčagovića kući da napune, jer oni kao gosti, sa domaćinom čiča Trčagom ovamo piju.“
– „Najteža je igra Mačvanka – kolo u Mačvi (…) Nećemo se opisivati igre i kola naša jer nam je ova knjiga samo kao program, da se po njoj kupi naša narodnost. Bože zdravlja i sreće o ovom biće za se u knjizi.“
– „Maruška Tovaruška i Banuško
Oj maruško tavaruško!
Gde si bila tovaruško!
Gde si bila šta radila?
(…)
Na Edrenu vodu pila,
Vodu pila zajitila.
(…)
Bele dvore carigradske.
Kad u dvoru kolo igra:
Igra kolo devojaka.
U njemu je devojčica
U svilenoj košuljici.“
Tako se peva i igra. Uvati se u Sremu i u drugim zemljama srpskim kolo od devojaka pa jedna je Maruška Tovaruška, a druga Banuška Tovaruška, pevaju i igraju Tovaruška ta izvlači ednu po jednu iz kola, devojčicu koja se posle zove Rodiljica. Posle toga prave tobož svadbu. Tamo i uobšte svuda među austriskim Srba-Hrvatima ovo se igra uz belu nedelju. U staroj Srbiji to je obično saborska igra i pesma; pa s toga je ovde uvrstismo.
Mi smo je prepisali od savke Jovanović iz Skadarke. Čuli smo je od Perse Perovića iz Srema, a i od našegsinovca Mike Milojevića iz Valjeva, deteta od 6 godina. Tamo u Valjevu pevaju deca mala obojeg pola, njegovi vršnjaci.
Ovo je sam zrnce od onoga što je naš znameniti Crnomarac i neumrli Miloš S. Milojević sakupio i uspeo za života objaviti, a odnosi se na nas Crnobarce.
Nama, koji o Njemu do skora ne znadosmo ništa, a moglo je tako i ostati da nemaUdruženja „Miloš Milojević“ iz naše Crne Bare i ljudi pobornika istinite i prave istorije Srba koji sebe nesebično daju da osvetle lik i delo našeg znamenitog, slobodno možemo reći, najvećeg među nama Crnobarcima – Miloša S. Milojevića. Umesto da ja govorim o Njemu, navešću ono što je On sam rekao o sebi u svom delu „NAŠI MANASTIRI I KALUĐERSTVO“, koje je napisao za dva dana i jednu noć i objavio na Sv, Trojice 1881. godine u Beogradu, Štamparija kod „Sv. Save“, Knez Mihailova br. 4, posvetivši je ocu Stevanu svešteniku Crnobarskom(Stevan je rukopoložen u jereja 5. decembra 1831. godine, po starom Julijanskom kalendaru, od arhijereja Gerasima u Šapcu).
Miloš S. Milojević na fotografiji iz 1888. godine oko vrata nosi orden „Takovskog krsta I reda“, koji je do 1883. godine bio najviši orden, a od 1883. godine uveden je i Kraljevski orden belog orla, koji se takođe našao na Miloševim junačkim grudima
„Ako dakle ima kakav drugiMiloš Stefanov Milojević svršeni naš, u biv. Liceju u Beogradu, pravnik, biv. student Imperatorsko-Moskovskog universiteta u Moskvi, dejstvitelni član imperatorskog drušstva “Ljubitelja jestastvoznanja“ u Moskvi, u odsecima mu: Arheološkom, antrolološkom i etnografskom; djejstvitelii član Srpskog učenog drušstva u Beogradu, u odsecima mu Državno-istoriskom i filološkom; počasni član družine “Podrinske sloge“; počasni član gradskih opština: Prokuplja, Vranje, Kuršumlije i Niša; počasni član opštine: Krušačko-Sečaničke, u srezu Dobričkom okr. Topličkog; počasni član opština: Draguške, Veliko-Planske i Končićske, u srezu Prokupljanskom okruga Topličkog; pritežaoc: dveju bronzanih medalja, za sastav i arheološko-antropološke starine, nagrađen, drušstvom u “Ljubitelja jestastvoznanja“ u Moskvi 1867 god.; Srebrne i zlatne medalje “za hrabrost“: i Takovskog krsta „V. IV. i III. stepena: Zlatne medalje “Za revnosnu službu“ Ratne, spomenice“; odličija drušstva “Crvenog krsta“ Crveni krst : komanderskog velikog krsta:orden „Takovskog krsta I reda“
“Rumunske zvezde“; bivši Komandanat Moravsko-Dobričkog Dobrovoljačko-ustaškog kora 1876 god. u Do6riču bivši Komandant Dobrovoljačko-Ustaškog Raško-Ibarskog kora 1876./77. bivši i bivši Komandant Deževskog-Ibarskog ustaškog kora 1877./78. i bivši Počasni pešadiski kapetan I, kl, Profesor II. u Gimnaziji Beogradskoj i Zastupnik upraviika u bivš. II. od Bogoslovije; — onda je za celi taj, pa ma on svojim imenom zaklanjao spise g. Mitropolita Mihaila, i onda mu na čas ovaj ništavi člančić. A ako takvog nema, valjda će se neki smilovati, te mi ovakav mali i ništavni novinarski člančić, koji se napiše za 2 dana i jednu noć, milostivo izvoleti pokloniti, podariti i u sopstvenost moju ustupiti. U Beogradu 12 Avgusta 1881 god. M. S. Milojević.“
Posle svega rečenog, „Ako dakle nema kakav drugi Miloš Stefanov Milojević“, kad se prisetimo još i toga kako su Crnobarci ne tako daleke 1937. godine obeležili 40. godišnjicu smrti Miloša S. Milojevića imamo li obraza da budemo nedostojni svojih predaka pred očima naših savremenika, i pred Gospodom, i našim budućim naraštajima – da ostanemo nemoćni da pokrenemo našu Crnobarsku manifestaciju „DANI MILOŠA S. MILOJEVIĆA“.?! „Valjda će se neki smilovati!?“
avrilović u knjizi „Crte iz oslobođenja Srbije“, 1904. godine, u predgovoru za sebe kaže: „Kao sin junačke Šumadije i srca njenog Gruže…“. U knjizi opisuje između ostalih i Lazu Martinovića kneza iz Bogatića i Zeku Buljubašu iz Crne Bare) detaljno piše u knjizi „Znameniti Srbi XIX veka“, u izdanju Naklade srpske štamparije, 1901. u Zagrebu. Miloš S. Milojević o sebi u svoj knjizi: „PESME I OBIČAI UKUPNOG NARODA SRBSKOG, prva knjiga, OBREDNE PESME“, kaže ovo, i još ponešto:
Udruženja „Miloš Milojević“ iz naše Crne Bare i ljudi pobornika istinite i prave istorije Srba koji sebe nesebično daju da osvetle lik i delo našeg znamenitog, slobodno možemo reći, najvećeg među nama Crnobarcima – Miloša S. Milojevića. Umesto da ja govorim o Njemu, navešću ono što je On sam rekao o sebi u svom delu „NAŠI MANASTIRI I KALUĐERSTVO“, koje je napisao za dva dana i jednu noć i objavio na Sv, Trojice 1881. godine u Beogradu, Štamparija kod „Sv. Save“, Knez Mihailova br. 4, posvetivši je ocu Stevanu svešteniku Crnobarskom(Stevan je rukopoložen u jereja 5. decembra 1831. godine, po starom Julijanskom kalendaru, od arhijereja Gerasima u Šapcu).
Udruženja „Miloš Milojević“ iz naše Crne Bare i ljudi pobornika istinite i prave istorije Srba koji sebe nesebično daju da osvetle lik i delo našeg znamenitog, slobodno možemo reći, najvećeg među nama Crnobarcima – Miloša S. Milojevića. Umesto da ja govorim o Njemu, navešću ono što je On sam rekao o sebi u svom delu „NAŠI MANASTIRI I KALUĐERSTVO“, koje je napisao za dva dana i jednu noć i objavio na Sv, Trojice 1881. godine u Beogradu, Štamparija kod „Sv. Save“, Knez Mihailova br. 4, posvetivši je ocu Stevanu svešteniku Crnobarskom(Stevan je rukopoložen u jereja 5. decembra 1831. godine, po starom Julijanskom kalendaru, od arhijereja Gerasima u Šapcu).
