U susret Savindanu!
Na Savindan 2000. godine štampano je drugo reprint izdanje knjige „Odlomci istorije Srba i i SRPSKIH – JUGOSLAVENSKIH – ZEMALJA u TURSKOJ I AUSTRIJI! od M. S. MILOJEVIĆA“
PO NEOBIČNOJ BISTRINI SVOGA UMA MILOJEVIĆ JE SHVATIO ONO, ŠTO MI NI DANAS NE MOŽEMO POTPUNO SHVATITI!
Mi to vidimo tek, kad se počenemo spoticati, ili ne vidimo pa zato i danas grešimo, strahota grešimo.!?
Pomaže Bog braćo i sestre – SRBI! Evo, Zađoh u drugu deceniju koračanja
Milojevićevim putem. Od dana kada sam u knjižari „Nikola Pašić“ (Koje više NEMA.!?), na policama ugledao knjigu „ŽIVOT I DELO Miloša S. Milojevića“, od dr Radomira D. Đorđevića i sada poč. Dragiše Kostića, zapanjen da pred sobom vidim lik o kome mi u svim šolama koje završih niko ništa ne zucnu – NEMAM MIRA.!? Čak ni u mojoj i našoj osnovnoj školi „Janko Veselinović“, gde je i dan danas na zidu slika Miloša S. Milojevića iz vremena kada je i sama škola nosila ime našeg znamenitog Crnobarca – „Narodna škola „Miloš S. Milojević“ – Crna Bara – NIKO našim naraštajima o Njemu ništa nije kazaivao!? Nije se moglo, niti smelo, jer u svakoj učionici je visila jedna druga slika – Druga TITA! Da, tog druga Broza koji je sa „Vražjom divizijom“ te 1914. godine činio zlodela po našoj Mačvi (http://www.novosti.rs/
tome.!? U isto vreme na istom mestu, u knjižari koje više nema, podelivši svoje zaprepašćenje o neznanju sa prodavcem usledio je novi udar NEZNANJA, kroz reči prodavca: „Sada ću ja Vama dati knjigu koju je Milojević napisao!“. Pred očima mi se pojavilo drugo reprint izdanje ( Izdato na Savindan 2000. godine! Prvao reprint izdanje bilo je o Vidovdanu 1996. godine.) knjige: „ODLOMCI ISTORIJE SRBA i SRPSKIH – JUGOSLAVENSKIH – ZEMALJA u TURSKOJ I AUSTRIJI od M. S. MILOJEVIĆA. I SVESKA.“, BEOGRAD. U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI 1872. u izdanju IKP „NIKOLA PAŠIĆ“, koje (IKP) više NEMA.!? Prosto, Čovek mora da se zapita ima li kraja ovom utamanjivanju (Reč „utamanjivanje“ Srba Milojević često koristi u „Odlomcima istorije“)?! Evo, danas uoči Savindana zađoh na naš sajt i počeh, po ko zna koji put, čitati tekst
Zarije R. Popovića koji je objavila „BOSANSKA VILA“ u sarajevu 31. marta 1904. godine pod naslovom: „Miloš S. Milojević“. Na jednom delu teksta zastadoh, koji i vama pred oči iznosim:
ilojević nije bio čovjek običnoga uma; on je znao ono, što smo mi tek posije jedne decenije i više godina mogli saznati, po vidovitosti svojoj, njegovo je oko s vrlo velike daljine opazilo ono, što smo mi mogli vidjeti tek, kad smo se počeli spoticati; po neobičnoj bistrini svoga uma on je shvatio ono, što mi još ni danas ne možemo potpuno shvatiti, pa zato i danas griješimo, da bi se Milojević, kada bi nešto mogao ustati, gorko zaplakao i zaželio da se vrati u svoju hladnu, mračnu raku.“
»I ovaj veliki Srbin pokazao se na bojnom polju veliki junak. Vojnici njegove čete bili su vatreni borci, a „boj nije bilo svijetlo oružje, već je bilo srce u junaka.“ Njegovi su se učenici osvjedočili da su u svoju dušu usisali idejale svoga velikoga učitelja i njima oduševljeni uskakali su kao mladi heroji u šančeve turske, hvatali se u koštac sa starim ratnicima turskim. Na bojnome polju ostaviše svoje kosti: Atanasije Anđelopoljić iz Mostara, Dimitrije Antić iz Vranja, a od ratnih tereta izginuše: Haralampije Dimitrijević iz Kratova i Ranko Klasinić iz B, Palanke. I u prvome i u drugome ratu primirje je zateklo Milojevićeve čete na turskom zemljištu, na kome je u prvome ratu bio zauzeo 150 a u drugome preko 250 sela. Taj uspjeh olakšavao je po nas časno vođenje pregovora za mir.« (Više možete pročitati na: https://duhstarihsrba.
Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je nekad bilo.
Pevao mu Srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.
Dedi oko zablistalo
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.
Dete gusle poljubilo
Pa onda pita živo:
„Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celivo?“
„Ti ne shvataš, Srbče malo,
Mi stariji znamo, –
Kad dorasteš, kad razmisliš,
Kaz će ti se samo!“
Predrag Ž. Đurić
