Ослобођење Сомбора – СрБско историјско друштво „Милош С. Милојевић“
Говор Милорада Мијића (испред Србског историјског друштва „Милош Милојевић“ из Сомбора) – ослобођење Сомбора, дана 25. новембра 2018.
Сомбор данас има званично два датума која слави као Дан града, а представљају сећање на „ослобођење“. Та два датума су 17. фебруар и 13. новембар. Први је дан у ком је потписана повеља царице Марије Терезије о додели статуса Слободног краљевског града Сомбору, а други је дан када је српска војска ушла у Сомбор и преузела власт, те тако омогућила становницима да постану, по својој вољи део Краљевине Србије.
Оба ова датума су од историјског значаја за Сомбор и Сомборце, а овом приликом желим да осветлим шта су они од жељене слободе заиста донели.
После „бечког слома турске војске“ дошло је до офанзиве аустријске војске и до преузимања власти над освојеним територијама. При доласку на овај терен аустријске трупе су затекле Србе, Буњевце и Шокце. Ову слику најбоље приказују резултати пописа из 1715. године кад је на територији Бачке (укључујући територију која је остала у Мађарској), било пописано око 100 000 становника са апсолутно већинским јужнословенским живљем у свим насељеним местима, изузев војне посаде Петроварадина, од чак 97,6% Словена од чега 70 %православних Срба и 30% Буњеваца и Шокаца.
Још је патријарх Арсеније Чарнојевић после Српског народног сабора у Баји 1694. године тражио од цара да новопридошле Србе насели компактно као војнике, подложне само цару, у једној од већ тада густо насељених области Србима и то: Малу Влашку (област око Пакраца и Дарувара), Славонију до реке Илове и Срем или Куманску долину (Стари назив за Бачку) или Ђулинску и Арадску област северно од реке Мориш. Али бечка политика је била противна било каквим правима Срба, јер су они монархији били потребни само као живо месо за разне ратове и као штит према Турцима. Чим је опасност од турског повратка прошла, Беч је одлучио да укине војне границе и шанчеве, а са њима и све привилегије које су Срби у Великој сеоби добили. Зато Сомборци, којима је претило да од слободних граничара постану паори беземљаши, у заједничкој акцији Срба и Буњеваца, траже бољи статус, и пружа им се прилика да га откупе за 150.000 рајнских форинти. Огромна сума их је утерала у дужничко ропство до 1806. године када коначно успевају да отплате дуг који је укупно са каматама износио око 225.000 р.ф. А да ли су тиме купили слободу?
Већ 1750. Беч почиње колонизацију Немаца у Апатин и Букин (Младеново), а 1756/57. колонизација се шири на Колут и Оџаке. До 1786. Немци насељавају Крњају (Кљајићево) Гаково, Сентиван (Пригревицу), Филипово (Бачки Грачац) Гајдобру, Каравуково, Торжу (Савино село), Црвенку, Врбас, Секић (Ловћенац), Сивац, Кулу, Брестовац, Милетић, Чонопљу и Станишић.
Тако је испало да су сомборски Срби и Буњевци, купујући статус „слободе“ заправо платили досељење Немаца у своју земљу.
Угарска, која је у то време имала дупло мањи број Мађара од немађара, такође покреће своју колонизацију и 1731. године, први пут на територији Бачке, Јанковац, Матеовац, Мељкут и Јаношхалма постају већинска мађарска насеља. Данас се ова насеља се налазе у Мађарској. После велике сеобе Срба из Потисја и Темишварске области у тадашњу Русију а данашњу Украјину, упражњене области од 1745. до 1752. насељавају Мађари, који се фокусирају Сенту, Суботицу, Бајмок и Чантавир, а заједно са Словацима долазе у Бездан, Кулу, Тополу, Милетић, Аду, Мол, и Вепровац (Крушчић), Купусину и Ново Каравуково.
Дорослово насељавају Словаци а Чонопљу Мађари и Шокци. Мађарски досељеници формирају дотад непостојећу Телечку.
Русинима се насељава Крстур, Лалић и Ђурђево, а Словацима Петровац, Гложан, Лалић и Кисач.
Тако Срби у јужној Угарској крајем 18. века од доминантног народа постају мањина. Сам град Сомбор је ту судбину захваљујући купљеном „статусу“ избегао. Али већ у време када је завршена исплата дуга Сомбор је био трговински и административни центар читаве Бачке. У град су стигли многи локални велепоседници, трговци, занатлије, банкари, државни службеници, итд. и етничка слика града се неумитно мењала. У том времену Сомбор је имао и велик економски раст.
Сукоби између Мађарске војске и Срба који су стали на страну аустријског цара у периоду 1848/49. нису Сомбору нанели велику штету. До првог успеха у територијалном заокружењу Војводине, дошло је у револуционарним данима 1948. године, када је у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводство је као посебна аутономна територија обухватало: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са границом и Кикиндским дистриктом. Између осталог Скупштина је прогласила равноправни, политички савез са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Органи Српске Војводине у пракси никад нису остварили контролу над наведеном територијом. Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводства Србије и Тамишког Баната. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те румски и илочки срезови из Срема. Остатак Срема припао је Хрватској. Велико је разочарење било и у Беч и у Пешту. Обећано Војводство од стране Беча је била још једна превара која није потрајала ни 10 година! Србско вођство оличено у Светозару Милетићу, Михаилу Полит-Десанчићу и Јаши Томићу је тога било свесно и јавно је изречено да Србу у Бечу више немају шта да траже.
Најтеже време за све немађарске идентитете у Угарској долази од 1867. године и формирања Двојне монархије. Угарска је од свог стварања била држава у којој је већинско становништво било словенско а власт су вршили Мађари. По попису из 1787. године у Угарској је живело 2.322.000 Мађара и 5.681.000 немађара. Године 1809. већ је било 3.000.000 Мађара наспрам 7.000.000 немађара. А године 1910. Мађари су имали натпросечну већину од 9.944.628 према 8.319.905.
Овај раст није остварен природним прираштајем већ искључиво насилном мађаризацијом.
Почело је већ 1868. године доношењем закона о народносној равноправности којим се према Милетићевој оцени „само у породичном животу мађарски језик не намеће, иначе га у све друге кругове не изузимајући ни Цркву ни школу, како у општине тако и у жупаније увлачи, а у највишој земаљској управи за други какав језик неће ни да зна!“ Овај закон је омогућио школе за народности само као вероисповедне школе под ингеренцијом Цркве. Учитељи су такође били из исте народности. Али чл. 38 овог Закона је омогућио затварање ових школа силом и њихово претварање у општинске школе на мађарском језику. Тај члан је обилато коришћен и све теже је било на мањинском језику стећи и најоскудније образовање. Поред тога 1879. године донет је 18. законски чланак којим је прописан мађарски језик, као обавезан предмет у свим народним школама у којима се до тад није учио. У смислу тог закона заведен је још мађарски језик као обавезан предмет у свим учитељским школама и установљено је да се за учитеље у тим школама могу постављати само таква лица која мађарски језик тако знају да су у стању да га предају.
Када је школски надзорник Бачке жупаније, 1906. године предложио да се у Сомбору отворе четири нова државна забавишта, образложио је потребу отварања ових забавишта и „помађаривањем српско-православне деце“.
Године 1895. се уводе грађанске матичне књиге и за службену употребу губе значај црквене матице. Влада се уз помоћ мађарске академије наука постарала да се 1500 немађарских имена преведе на мађарска и да тако буду уписана у матицу. Тако је Аца постао Шандор, Алекса-Елек, Богобој-Тимот, Тодор-Тивадар, Цветко-Флоријан, Душан-Лехел, Драгутин-Карољ, Гаврило-Габор, Јован-Јанош, Стеван-Иштван, Недељко-Домокош, Никола-Миклош, Ђорђе-Ђерђ, Илија-Илеш, Јаша-Јакаб, Јелица-Илона, Коста-Силард, Мирко-Фриђеш, Ружица-Рожа, Злата-Аранка, Зорка-Хајналка, Вук-Фаркаш а Живко-Витаљош.
Упоредо са именима ишло је и помађаривање имена општина па је тако Станишић код Сомбора, међу осталима, постао Orszallas.
Покушај потпуног укидања црквеношколске аутономије 1912. године је дефинитивно одбацио сваку наду да за Србе постоји шанса за опстанак у оквиру постојеће монархије. Почетком рата распуштене су све политичке странке народности у Угарској а посебно су репресијом били погођени Срби. Многи угледни су хапшени а већина регрутованих за војску је послата на далека европска ратишта. Тако се потпуно заобилазним путевима чак 192 Сомборца нашло међу добровољцима у Солуну.
Вести о успесима српске војске у касну јесен 1918. године су брзо стигле до Сомбора и упркос присуства војске кренуло је организовање Народног одбора и његово повезивање са Народним одбором Новог Сада. У припреми Велике скупштине се наметнуло питање начина уласка у нову државу. Да ли заједно са осталим територијама које су припадале двојној монархији, или директно у Србију па са њом у интеграције. Први начин уједињења је произашао из жеље Загреба да представи себе као представника свих оних који су дотада припадали Двојној монархији. И међу Србима Војводине се налазио један број угледних људи који су заступали такав став. Али углед и став радикалског првака Јаше Томића који је захтевао да се „прво обуче српска кошуља па да се после тога заогрне југословенским капутом“ је превагнуо и ми тек данас постајемо свесни вредности таквог визионарског става. Зато су Сремци и поред већ донете одлуке НО СХС 24.11.2018 о томе да се иде у интеграцију са Краљевином Србијом и Црном Гором, истог дана ту одлуку допунили својом одлуком, да у случају да дође до спора између НО СХС и владе Србије, Срем буде директно присаједињен Србији. Сутрадан 25.11.1918 године делегати Барање Баната и Бачке су упркос ставу да је то непотребно одржали Скупштину и донели одлуку о директном присаједињењу Србији. Одлука је донета крајње демократски. На скупштини у Новом Саду је присуствовало 757 посланика из чак 211 градова и општина Барање Баната и Бачке. Од тога је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар. Право гласа су имале и жене, по први пут у Европи, и међу делегатима је било 7 жена. И сви су једногласно и једнодушно тражили улазак у Краљевину Србију.
Верујемо да је тада Сомбор стварно постао слободан град Краљевине Србије.
Сто година касније можемо са поносом рећи да у Србији живе Буњевци да говоре свој језик и „пивају своје писме“. Исто је и са Шокцима, Словацима, Русинима, Мађарима. Сви они могу да се школују на својим језицима, да се моле Богу на начин како они мисле да је исправно. Сви они имају средства информисања на властитом језику, пропорционално бројности учествују у власти и државним установама. Поређења ради у Мађарској је 1918. остало по процени близу 100.000 Буњеваца, а сада их тамо има само око 1% од овог броја! Из овога се јасно види колико је био у праву римокатолички свештеник а буњевачки првак Блашко Рајић, када је одлучио да се иде са Србима, и тако је саветовао своју паству.
Зато је наш закључак да је права слобода у Сомбор стигла 13. новембра 1918. године, и то желимо да славимо као Дан града Сомбора.
25. новембра 1918. године у Краљевину Србију су ушли Барања са Печујем, Бачка са Бајом и Банат. Не Војводина. Срби у Печују и Баји су се све до лета 1921. године борили и надали да ће велике силе услишити њихову жељу да живе у Србији. А ми смо у ових сто година сами препустили Хрватској велики део Срема и комплетну Барању.
