О НАМА – НЕ О ЊИМА: ЦРНА БАРА (бивши ЈОРДАН на истоименој реци!?) – СЕЛО ЗНАМЕНИТИХ СРБА!?

Пре него што зуцнем о њима, о нама, да коју кажем о себи: Завршио сам основну школу у нашој Црној Бари скоро пре четири деценије. У школи где се и данас васпитавају наше узданице, која је некада поносно носила име Милоша С. Милојевића сина Црнобарског, за свих осам година одличног успеха не научих ништа о Милојевићу, као награду за одличан успех не добих ни роман „ХАЈДУК  СТАНКО“ нити било коју другу књижицу( http://www.bms.ns.ac.rs/izlozbe/izlozba192.pdf ) од нашег Јанка, чије име тада као и сада носи наша сеоска школа!? Непуне три деценије касније случај је хтео да ми у руке дође књига „ЖИВОТ И ДЕЛО Милоша С. Милојевића“, а одмах уз њу и „ОДЛОМЦИ ИСТОРИЈЕ СРБА и СРПСКИХ – ЈУГОСЛАВЕНСКИХ – ЗЕМАЉА у ТУРСКОЈ И АУСТРИЈИ“ од М. С. МИЛОЈЕВИЋА ( I свеска), репринт издања из 1872. године – Хвала Господу Богу! Отаџбина се и 1999. године, по ко зна који пут, борила за СЛОБОДУ – За ту борбу наградила ме је Медаљом, а Моја школа КЊИГОМ! Толико о мени.

          Наш Јанко, учен и васпитаван од учитеља Симе С. Милојевића, који у причи „Недеља“ ( https://vizionarski.wordpress.com/2015/01/25/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/ ) , сећајући „се своје детињске цркве“ у селу Глоговцу поред које је и школа „која је стара колико и црква“ између тадашњих шест свештиника помиње и попа Стевана из Црне Баре. Не само да Стевана помиње, већ га описује као речитог, пред којим људи скидају капе, а младеж прилази руци, и додаје: „… из олтара изађе поп Стеван и стаде пред онај народ. Оне беле одежде од платна, па његова бела коса и брада и она живи поглед задржа дах свима. Све се очи управише на њ. (…) И браћа смо, и једно нас млеко одојило, и једна нас рука однијала, па смо гори душмани један другоме од туђина!“. Тада је поп Стеван измирио завађену браћу Марка и Ивана Танчића, како каже наш Јанко. Причу наш Јанко завршава речима: „Од ових свештеника нема ни једног у животу; време је чак и натписе на споменицима њиним истрло. Али живи спомен на њихов и код њиних наследника, и у оном народу, који уме сваки леп спомен очувати. (…) За њих се може рећи да су се родили па делима својим доказали да су „достојни синови Оца нашег на небесима који сунцем својим греје и зле и добре, и кишу даје и праведнима и неправеднима.“.

         Историјски роман „ХАЈДУК СТАНКО“ наш Јанко посвећује јунаку тог доба,

великом Србину Николи Тесли речима: „Деветнаести век плете Ти венац славе. Допусти и мени да у њу плетем један цветак са наших поља цветак прост, али пошкопљен крвљу и орошен сузом наших предака. Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине (Чуди ме од нашег Јанка да Отаџбину пише малим почетним словом!? прим. а.), нека те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству запајала. Прими га, Србине, онако

срдачно као што Ти га срдачно пружа Твој велико поштовалац Јанко М. Веселиновић.“. Сад коју да кажем о нама!? Отаџбина се нашем Јанку одужила, тако да Његово име носе улице у Београду, Новом саду, Нишу, Крагујевцу, Шапцу, родноме Салашу Црнобарском, Богатићу, Бијељини… Јанково име носе и школе у Црној Бари, Београду, Шапцу, Јеленчи, Малој Врањкој, Церовцу, Совљаку, Глоговцу, те народне библиотека у Богатићу и Коцељеви. Друштво Подринаца у Београду одужило се нашем Јанку спомеником на Калемегдану. Родни крај обезбедио је Јанку Веселиновићу место и живот међу нама манифестацијом „Дани Јанка Веселиновића“ ( http://www.macvainfo.rs/page.php?secid=2&pageid=7&contid=880&&model=clanak&ct=dani-janka-veselinovica-program-manifestacije ). Толико о нашем Јанку Веселиновићу.

          Сада о нама – Црнобарцима (Из бишег Јордана, са реке Јордан како каже

Милош С. Милојевић, док не постаде Црна Бара у којој смо се родили као и Он), потомцима команданта Вука Исаковића, попа Павла Ивановича, Пантелије Јуришића јединог вишег ђенералштабног официра Српске војске који је одликован са пет ратних одликовања са мачевима који је успешно завршио преговоре са Есад-пашом око предаје Скадра некадашње пресонице Србије, Зеке Буљубаше, кнеза Станка Јуришића војвде, Хајдук Станка, Деве Воденичара, Попа Јанка Бељића, Игњата Белића, Васиља Шуманца, Маринка Сићића, Павла Трте коме је кнез Михаило окачио орден „Таковског Крста“ на јуначке груди, Јована Мирковића посланика на Великој Светоандрејској народној скупштини, Павла Агића који је својим колима скривеног у бурету превезао Краља Петра Првог Карађорђевића далеке 1903. године, а овај његовог сина  Драгића Агића (Станковића) као првог Црнобарца примио у „Краљеву Гарду“, ботаничара на Оксфорду и Кембриџу Живојина Јуришића који је 1899. године на свечаности произвођења у чин потпоручника синовцу Пантелији уручио сабљу рекавши: „Ову малену сабљу поклањам мом синовцу будућем српском ђенералу!“ (Тако је и било! Зато је и војвода Живојин Мишић био чест гост у кући Јуришића у Црној Бари. То је генерал Пантелија који на солунском фронту на позив брата Милића војника: „Пантелија, долази овамо да угурамо коња!“, мирно приђе и поможе војницима да угурају последњег коња у вагон ( http://www.politika.rs/scc/clanak/338094/Redov-je-naredio-deneralu )​​. Браћо и Сестре – Тако нам је стигла слобода!

         На крају, опет о НАМА – Колико знамо о себи, колико знамо о ЊИМА.?! Ко је обишао гробове на Новом гробљу у Београду од ђенерала Пантелије Јуришића и Милоша С. Милојевића, по коме смо именовали неку улицу од напред поменутих и пострадалих, коме смо од њих у селу подигли споменик, колико о њима уче наши нараштаји у школи којој утаманишмо име које је са поносом носила.?!

„На Великом Калемегдану свечано је откривен споменик Јанку Веселиновићу“, наслов је чланка из Београдских општинских новина, двоброј 6 и 7, за јуни 1936. године, у којем се каже: „… претседник удружења подринаца ђенерал г. Максимовић (…) Удружења краја који је нашој култури тако огромно дао (…). У вашем крају је поникао и Стојан Новаковић (…) па ипак, НАЈБОЉЕ чиме је ваш крај даровао нашу целу земљу, то је ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ“. Све се ово, како пише у чланку, дешавало на најлепшем месту Београда – На Калемегдану. Београдске новине „НОВА ИСКРА“, у броју 1, од 16. јануара 1900. године ( http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00036_19000116|page:25|query:%D0%BA%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0 %D1%88%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B ), у чланку ЈЕДАН РОДОЉУБ (уз лик Косте А. Шуменковића бележе следеће: „И с каквим одушевљењем поздрави Шуменковић бомбардовање, године 1862. ! Наоружан сам наоружа и своје момке и пође с њима на барикаде. Свугда стизаше да буде међу првима – жељан судара, жељан освете. На барикадама падаше му у очи један младић са свога одушевљења, са своје одважности.(Милојевић је тада имао 22 године! прим. а.) Бомбардовање Београда сматраше Коста као претечу скорога ослобођења и уједињења. (…) У том се Милош С. Милојевић врати из Русије с наука и отпоче свој патриотски рад. Шуменковић оде к њему. Како се изненади и обрадова, кад у Милојевићу познаде онога одушевљеног младића с барикада!… Оно што је Коста одавно тражио, за чим је годинама жудео, једва нађе у овом Србину Милошу С. Милојевићу. Све до смрти пок. Милојевића Коста му стајаше на расположењу својим познанством с људима из свога краја и познанством с Арнаутима, својом помоћу у остваривању његових мисли и планова – својом кесом, својом главом. (…) А кад се, године 1876., огласи рат за ослобођење, Коста А. Шуменковић иде министру војном с једном необичном молбом: да не иде у коморџије, као што је био одређен, већ само да да комору а он да иде у добровољце Милојевићеве! И Шуменковић постаје командир усташима под командом Милоша С. Милојевића.“.  Шта би Коста, који је Милојевића узео за кума, на чијим рукама је Милојевић издахнуо, и поред кога је одабрао да и сам почива на Новом гробљу у Београду рекао – Шта је најбоље дала и на олтар слободе положила Мачва и њена Црна Бара?!

Где нам је Дом културе, чије име носи?! Јесмо ли достојни предака наших, шта ће о нама казивати потомци наши?! Није касно, сада је тренутак да послушамо Арчибалда Рајса: „Судбина вам је у властитим рукама: Блистава будућност или поново ропство!“.

Предраг Ж. Ђурић