У сусрет: „Дани Милоша С. Милојевића“ – ЦРНА БАРА

Знаменити Србин XIX века, наш Црнобарац, Милош С. Милојевић о којем Андра Гавриловић (Андра Гавриловић у књизи „Црте из ослобођења Србије“, 1904. године, у предговору за себе каже: „Као син јуначке Шумадије и срца њеног Груже…“. У књизи описује између осталих и Лазу Мартиновића кнеза из Богатића и Зеку Буљубашу из Црне Баре)  детаљно пише у књизи „Знаменити Срби XIX века“, у издању Накладе српске штампарије, 1901. у Загребу. Милош С. Милојевић о себи у свој књизи: „ПЕСМЕ И ОБИЧАИ УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ, прва књига, ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ“, каже ово, и још понешто:

– „На велики петак шарају се јаја. По нека шараљица прогласи се у целој околини, због своје вештине, те се тога добије особито уважење и поштовање, па често и посестрима, као што је моја сестра Мара у Црној Бари у Мачви. Она уме да боји не само црвено и шарено, него и плаво са разним шарама црвеним, жутим, рујним па и зеленим белим са чега је добила десетинама сестара или посестрима и т. д.“

– „Кад постају прави и вечни побратими онда су пређе у Мачви певали ову песму (…)

    Невен вевен мало цвеће!

                          Љељ Љељу,

                          Мили Боже!

    Лепо цвеће жуто цвеће!

                          Љељ Љељу!

                          Мили Боже!

    Неувени наша слога,

    Неувени наша љубав,

    Неувело наше братство.

Од Петре Мутаповића из Црне Баре у Мачви.“

– „Прва преслава од Ускрса бива бар у мом срезу на водени четвртак и та је преслава Црне Баре или старог Јордана, где сам се родио.

– „Ајмо даље. Е, оно тамо Краткорифић и Малоаршинић непрестано шаљу чутуре здравице, а и буренцета чичаТрчаговића кући да напуне, јер они као гости, са домаћином чича Трчагом овамо пију.“

– „Најтежа је игра Мачванка – коло у Мачви (…) Нећемо се описивати игре и кола наша јер нам је ова књига само као програм, да се по њој купи наша народност. Боже здравља и среће о овом биће за се у књизи.“

– „Марушка Товарушка и Банушко

   Ој марушко таварушко!

   Где си била товарушко!

   Где си била шта радила?

   (…)

   На Едрену воду пила,

   Воду пила зајитила.

   (…)

   Беле дворе цариградске.

   Кад у двору коло игра:

   Игра коло девојака.

   У њему је девојчица

   У свиленој кошуљици.“

   Тако се пева и игра. Увати се у Срему и у другим земљама српским коло од девојака па једна је Марушка Товарушка, а друга Банушка Товарушка, певају и играју Товарушка та извлачи едну по једну из кола, девојчицу која се после зове Родиљица. После тога праве тобож свадбу. Тамо и уобште свуда међу аустриским Срба-Хрватима ово се игра уз белу недељу. У старој Србији то је обично саборска игра и песма; па с тога је овде уврстисмо.

Ми смо је преписали од савке Јовановић из Скадарке.  Чули смо је од Персе Перовића из Срема, а и од нашегсиновца Мике Милојевића из Ваљева, детета од 6 година. Тамо у Ваљеву певају деца мала обојег пола, његови вршњаци.

Ово је сам зрнце од онога што је наш знаменити Црномарац и неумрли Милош С. Милојевић сакупио и успео за живота објавити, а односи се на нас Црнобарце.

Нама, који о Њему до скора не знадосмо ништа, а могло је тако и остати да нема Удружења „Милош Милојевић“ из наше Црне Баре и људи поборника истините и праве историје Срба који себе несебично дају да осветле лик и дело нашег знаменитог, слободно можемо рећи, највећег међу нама Црнобарцима – Милоша С. Милојевића. Уместо да ја говорим о Њему, навешћу оно што је Он сам рекао о себи у свом делу „НАШИ МАНАСТИРИ И КАЛУЂЕРСТВО“, које је написао за два дана и једну ноћ и објавио на Св, Тројице 1881. године у Београду, Штампарија код „Св. Саве“, Кнез Михаилова бр. 4, посветивши је оцу Стевану свештенику Црнобарском(Стеван је рукоположен у јереја 5. децембра 1831. године, по старом Јулијанском календару, од архијереја Герасима у Шапцу).

„Ако дакле има какав други Милош Стефанов Милојевић свршени
наш, у бив. Лицеју у Београду, правник, бив. студент Императорско-Московског университета у Москви, дејствителни члан императорског друшства “Љубитеља јестаствознања“ у Москви, у одсецима му: Археолошком, антрололошком и етнографском; дјејствителии члан Српског ученог друшства у Београду, у одсецима му Државно-историском и филолошком; почасни члан дружине “Подринске слоге“; почасни члан градских општина: Прокупља, Врање, Куршумлије и Ниша; почасни члан општине: Крушачко-Сечаничке, у срезу Добричком окр. Топличког; почасни члан општина: Драгушке, Велико-Планске и Кончићске, у срезу Прокупљанском округа Топличког; притежаоц: двеју бронзаних медаља, за састав и археолошко-антрополошке старине, награђен, друшством у “Љубитеља јестаствознања“ у Москви 1867 год.; Сребрне и златне медаље “за храброст“: и Таковског крста „V. IV. и III. степена: Златне медаље “За ревносну службу“ Ратне, споменице“; одличија друшства “Црвеног крста“ Црвени крст : командерског великог крста:

“Румунске звезде“; бивши Команданат Моравско-Добричког Добровољачко-усташког кора 1876 год. у До6ричу бивши Командант Добровољачко-Усташког Рашко-Ибарског кора 1876./77. бивши и бивши Командант Дежевског-Ибарског усташког кора 1877./78. и бивши Почасни пешадиски капетан I, кл, Професор II. у Гимназији Београдској и Заступник управиика у бивш. II. од Богословије; — онда је за цели тај, па ма он својим именом заклањао списе г. Митрополита Михаила, и онда му на час овај ништави чланчић. А ако таквог нема, ваљда ће се неки смиловати, те ми овакав мали и ништавни новинарски чланчић, који се напише за 2 дана и једну ноћ, милостиво изволети поклонити, подарити и у сопственост моју уступити. У Београду 12 Августа 1881 год. М. С. Милојевић.“

После свега реченог, „Ако дакле нема какав други Милош Стефанов Милојевић“, кад се присетимо још и тога како су Црнобарци не тако далеке 1937. године обележили 40. годишњицу смрти Милоша С. Милојевића имамо ли образа да будемо недостојни својих предака пред очима наших савременика, и пред Господом, и нашим будућим нараштајима – да останемо немоћни да покренемо нашу Црнобарску манифестацију „ДАНИ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА“.?! „Ваљда ће се неки смиловати!?“

Предраг Ж. Ђурић