У СУСРЕТ: МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ У ЛЕСКОВЦУ – ЖИВОТ И ДЕЛО – ПОВРАТАК ВЕЛИКАНА!

Ми, Милојевићевци од Сомбора преко Црне Баре, Београда до Ниша, покушавајући достићи Милоша С. Милојевића у „ентузијазму који оживљава и мртво слово, васкрсава узоре српске…“ – како говорећи о Милојевићу рече Зарија Р. Поповић у часопису „БОСАНСКА ВИЛА“, у Сарајеву 31. марта далеке 1904. године, уочавајући и данас опасност проречену његовим  речима: „да Србија не застане иза других држава, да јој се не рече: Ти си неподобна да сама живиш, а камоли да другоме дајеш живота…“, питамо се да ли би Милојевић, кад би нешто могао устати, сузом радосницом образе наквасио и зажелео да уз свој род стане у одбрану српства.?!

          „Милош Милојевић је поред Београда највећи део свог живота провео у Лесковцу од 1881 – 1890. године, а можда и у периоду од 1892 – 1897. године јер Зарије Поповић наводи да је последњих година живео у Лесковцу. Вероватно је због болести (1897) отишао у Београд где је врло брзо и умро.“ , пише поч. Мр

Драгиша Костић, бивши кустос и директор Народног музеја у Лесковцу у књизи „ЖИВОТ И ДЕЛО Милоша С. Милојевића“.  У то време, на Свете Тројице 1881. године , Милојевић је објавио књигу „НАШИ МАНАСТИРИ И КАЛУЂЕРСТВО“, где у поглављу V Православни српски манастири у кнежевини Србији, на страни 34. наводи: „Манастир Јашунски, у истом округу и епархији (у округу нишком, и епархији нишкој, прим. а.), храм св. Јована Крститеља;“. Милојевић је тада обишао и пописао, а на Његову и нашу радост, тек у ово доба на 500. годишњицу постојања овог манастира град Лесковац, предвођен градоначелником Гораном Цветановићем који је тада одликован Орденм Светог Саве II степена из руку Патријарха Српског Иринеја, препознали су значај ове српске светиње ( https://www.youtube.com/watch?v=mCLPXELfWqc и https://www.youtube.com/watch?v=ySjZGbKsHE0 ).

          У близини  манастира Светог Јована Крститеља је и манастир Ваведења Пресвете Богородице саграђен 1499. године (Ова два поменута манастира и манастир Св. Јована Претече чине целину познату као „Јашуњски Манастири“.), где ктиторски натпис на паперти манастира сведочи ко је и када подигао манастирску цркву. Поменути натпис најзначајнији је натпис у манастиру и гласи: „Изволенијем отца и поспешенијем сина и совершенијем светаго духа сзда се свети храм пречестније ваведенија трудом и поташтанијем рабе Божие монахиње Ксеније строје монахињам – Колегерицами Тефоју Мартоју Мариреју в лето 7008. Месеца октоврија 11 дан„.

Ето документа – доказа како су Срби рачунали време пре нашег рачунања времена.!?

          Захваљујући светском рату 6. септембра 1944. године ( https://www.youtube.com/watch?v=kRn4XMVmEcI ). Поред нове зграде гимназије Милојевић је кумовао парку Девет Југовића, на којем је 1889. године поводом прославе 500. годишњице Косовског боја одржао говор

( https://www.youtube.com/watch?v=tq225wPZdHU ). Тај парк и данас носи то име. Време је да Лесковачка гимназија понесе име Милоша С. Милојевића, као и једна улица у граду. Бројни су Милојевићеви доприноси Лесковцу, поменућу још да је био један од оснивача стрељачке дружине „Краљ Милутин“, као и допринос у одржавању певачког друштва „Бранко“, која и сада постоје и раде у Лесковцу. Наравно, не може се не поменути и тадашња сарадња Милоша С. Милојевића и Стојана Новаковића, тадашњег министра просвете. Исто је осведочено дукументима приказаним у Галерији САНУ у Београду, у оквиру изложбе „Стојан Новаковић и његово доба“.

          На крају, уверен да се речи Зарије Р. Поповића: „… ми још ни данас не можемо потпуно схватити, па зато и данас гријешимо, да би се Милојевић, када би нешто могао устати, горко заплакао и зажелио да се врати у своју хладну, мрачну раку.“, неће потврдити и да се нећемо спотицати, да ће Србија живети!

          Поздрављамо Град Лесковац, након недавно прослављене 140. годишњице ослобођења од Турака, уверни да ће и даље часно носити на градском грбу и грб Немањића ( https://www.youtube.com/watch?v=e_DOqkKjYa0 ) који је још далеке 1879. године Милош С. Милојевић предлагао за грб Краљевине Србије (Ко хоће да зна више и подробније о српскоме грбу, нека прочита говор г. Милојевића у „протоколима скупштинским“ од 1879. г. или Београдске новине „СРПСКА НЕЗАВИСНОСТ“ од четвртка, 4. марта 1882. године.). Дакле, Лесковац поседује историјски Грб!

Предраг Ж. Ђурић