У сусрет Савиндану!

Помаже Бог браћо и сестре – СРБИ! Ево, Зађох у другу деценију корачања

Милојевићевим путем. Од дана када сам у књижари „Никола Пашић“ (Које више НЕМА.!?), на полицама угледао књигу „ЖИВОТ И ДЕЛО Милоша С. Милојевића“, од др Радомира Д. Ђорђевића и  сада поч. Драгише Костића, запањен да пред собом видим лик о коме ми у свим шолама које заврших нико ништа не зуцну – НЕМАМ МИРА.!? Чак ни у мојој и нашој основној школи „Јанко Веселиновић“, где је и дан данас на зиду  слика Милоша С. Милојевића из времена када је и сама школа носила име нашег знаменитог Црнобарца – „Народна школа „Милош С. Милојевић“ – Црна Бара – НИКО нашим нараштајима о Њему ништа није казаивао!? Није се могло, нити смело, јер у свакој учионици је висила једна друга слика – Друга ТИТА! Да, тог друга Броза који је са „Вражјом дивизијом“ те 1914. године чинио злодела по нашој Мачви (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:530739-Tito-u-42-Vrazjoj-diviziji ,http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:530901-Teror-hrvatskih-divizija). Недалеко од Црне Баре је село Дубље, истражите како су тих година и од кога пострадали ђаци у сеоској основној школи – Уче ли ђаци сада о томе.!? У исто време на истом месту, у књижари које више нема, поделивши своје запрепашћење о незнању са продавцем уследио је нови удар НЕЗНАЊА, кроз речи продавца: „Сада ћу ја Вама дати књигу коју је Милојевић написао!“. Пред очима ми се појавило друго репринт издање ( Издато на Савиндан 2000. године! Првао репринт издање било је о Видовдану 1996. године.) књиге: „ОДЛОМЦИ ИСТОРИЈЕ СРБА и СРПСКИХ – ЈУГОСЛАВЕНСКИХ – ЗЕМАЉА у ТУРСКОЈ И АУСТРИЈИ од М. С. МИЛОЈЕВИЋА. I СВЕСКА.“, БЕОГРАД. У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ 1872. у издању ИКП „НИКОЛА ПАШИЋ“, које (ИКП) више НЕМА.!? Просто, Човек мора да се запита има ли краја овом утамањивању (Реч „утамањивање“ Срба Милојевић често користи у „Одломцима историје“)?! Ево, данас уочи Савиндана зађох на наш сајт и почех, по ко зна који пут, читати текст
Зарије Р. Поповића који је објавила „БОСАНСКА ВИЛА“ у сарајеву 31. марта 1904. године под насловом: „Милош С. Милојевић“. На једном делу текста застадох, који и вама пред очи износим:

         „Овдје бих могао стати, када би била ријеч о једном обичном чиновнику, обичном професор, обичном човјеку. Но Милојевић је био необичан професор, необичан књижевник, необичан родољуб, необичан човјек, па за то ћу се усудити, да коју рекнем о његовим радовима, о његовим заслугама.

         Одмах ћу истаћи једну особину, свијетлу особину свих радова и његова цијела живота: то је струја, топла струја, која струји кроз сваку врсту, његових дјела; то је ентузијазам који оживљава и мртво слово, васкрсава узоре српске; одушевљење, којим је загријана свака ријеч његова за величину српску у прошлости, за славу цјелокупнога Српства – то је РОДЉУБЉЕ, необично родољубље. У таквоме одушевљењу он види само свијетле слике још у најдаљој давнини српској; дјела су српских царева и краљева ненадмашна, недостижна; народ је српски имао великана над великанима осталих народа; он је био и старији и моћнији и напреднији и многобројнији од својих и ближњихи даљих сусједа; сваки споменик из српске прошлости био је величаствен, свака развалина била је слика, био је остатак манастира, града, и осталих свједока величине српске. Он је суревњиво чувао сву славу прошлости српске, освјетљавао напретке српске и износио на видик све елементе способности народа српског, да опет заузме  угледно и достојно мјесто међу просвијећеним , моћним народима европским. Он је то чинио у грозничавом страху да Србија не застане иза других држава, да јој се не рече: ти си неподобна да сама живиш, а камоли да другоме дајеш живота…“

          Обичноме уму ово би страховање било нејасно, непојмљиво. но Милојевић није био човјек обичнога ума; он је знао оно, што смо ми тек посије једне деценије и више година могли сазнати,  по видовитости својој, његово је око с врло велике даљине опазило оно,  што смо ми могли видјети тек, кад смо се почели спотицати; по необичној бистрини свога ума он је схватио оно, што ми још ни данас не можемо потпуно схватити, па зато и данас гријешимо, да би се Милојевић, када би нешто могао устати, горко заплакао и зажелио да се врати у своју хладну, мрачну раку.“

Да боље спознамо Милојевића, да будемо достојни потомци, ево шта Зарија Р. Поповић каже о Милојевићу ратнику за слободу Србије:

Познати српски национални радник Хаџи Зарија Р. Поповић (1856-1934) је о Милојевићу из тог ратног периода казао следеће:
»И овај велики Србин показао се на бојном пољу велики јунак. Војници његове чете били су ватрени борци, а „бој није било свијетло оружје, већ је било срце у јунака.“ Његови су се ученици освједочили да су у своју душу усисали идејале свога великога учитеља и њима одушевљени ускакали су као млади хероји у шанчеве турске, хватали се у коштац са старим ратницима турским. На бојноме пољу оставише своје кости: Атанасије Анђелопољић из Мостара, Димитрије Антић из Врања, а од ратних терета изгинуше: Харалампије Димитријевић из Кратова и Ранко Класинић из Б, Паланке. И у првоме и у другоме рату примирје је затекло Милојевићеве чете на турском земљишту, на коме је у првоме рату био заузео 150 а у другоме преко 250 села. Тај успјех олакшавао је по нас часно вођење преговора за мир.« (Више можете прочитати на: https://duhstarihsrba.wordpress.com/2017/03/09/%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B0-%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BC-1876-1878/ ).

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је неkaд било.

Певао му Српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле пољубило
Пa онда пита живо:
„Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?“

„Ти не схваташ, Србче мало,
Ми старији знамо, –
Кад дорастеш, кад размислиш,
Каз ће ти се само!“

Предраг Ж. Ђурић