„У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗИЈЕ УШИ“ – ИСТИНА ЋЕ И ИЗ ЗЕМЉЕ ИЗАЋИ!

„Помаже Бог Народе мој“, назив је јединствене емисије Бум Бум радија (Уредник и водитељ Светлана Богдановић) која се бави православљем, културом, историјом и традицијом српског народа – А чиме се бави Народ!? Старије генерације Срба већ у нижим разредима училе су причу „У цара Тројана козије уши“ (https://www.youtube.com/watch?v=3Cdd4t1egJs ), и спознавале да се истина ни у земљу сакрити не може. Данас то више није тако, а све је више

„Тројана“!? Све мање знамо о себи, губимо (краду нам) идентитет, нестајемо… Наш Црнобарац и знаменити Србин 19. века Милош С. Милојевић оставио нам је „Светионик“ ка којем треба пловити кроз ова по Србе и Отаџбину олујна времена… Мало па мало изађе нека истина из земље, попут печата кнеза Лазара Хребељановића ( http://www.politika.rs/scc/clanak/341753/Pecat-cara-Lazara-izronio-iz-Rudnika ), печата кнеза Стројимира, ( http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0.489.html:413551-Smederevo-Misterija-zlatne-mindjuse ) на којима је грб Немањића!

          Све то није довољно нашем чувеном византиологу и историчару, академику Љубомиру Максимовићу да „стави прст на чело“!? Наиме, историчар непостојеће Византије, каже: „Како печат везати баш за тог нашег великаша, посебно што је у средњем веку било и неколико бугарских Стројимира? Ни по чему на печату не видимо да је то печат српског великаша, он је на грчком, што је прерано, има патријаршијски крст, што је необично.“ А смо реченицу пре ове у истом тексту ( https://www.dnevnik.rs/politika/akademik-maksimovic-za-istoriju-srbije-vazno-je-ispitati-pecat-kneza-strojimira ), академик САНУ, др Љубомир Максимовић професор емеритус одељења историје на Филозофском факултету у Београду рече: „Не знам да ли можемо рећи да је то печат кнеза Стројимира, јер то на њему не пише, а ја нисам имао прилике да га видим да бих могао да судим о њему и његовој важности у овом тренутку“!? Ни ја не бих да судим Византиологу, а ви браћо Срби прочитајте више у тексту под насловом: „Љубомир Максимовић – Академик са једном монографијом“ који су објавиле Вечерње НОВОСТИ пре две године ( http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:590995-Ljubomir-Maksimovic—akademik-sa-jednom-monografijom ). Обратите пажњу и на овогодишњи пир византиолога, о трошку грађана Србије, у нашем Нишу ( http://www.nisandbyzantium.org.rs/ ) који је пре 140 година с’ пушком, а потом и пером ослобађао наш неумрили Милош С. Милојевић.

         Први разлог  због којег почех писати овај чланак је због речи нашег неумрлог Милоша С. Милојевића: „Збрка је ова произилазила отуда, што су Скадар узимали исто што и ШАР ПЛАНИНУ или Скордијске планине (Мons Scordicus, Scordus итд.). Ово је зато што је се и Скадар наш на Бојани звао Скордус, а и Шар планина тако исто, и што се на Шар планини налазе развалине Дукље или Дупљана, који је управо био столица Срба од династије ДРВЕНАРОВИЋА, а не садање урвине и развалине више Скадра Диоклеције.“, у књизи „ОДЛОМЦИ ИСТОРИЈЕ СРБА“ (Стр. 274 и 275.). Ту Милојевић описује како се Стројило или Стројимир сместио и утврдио у очевом граду. Наводи Милојевић да се цела околина,  са 43 села насељена Торбешима српским народом мухамедове вере, и дан данас зове Горњи Дуаљинци или Дукљанци (У Гори сада постоји село под именом Кукаљане. Више на: http://mojagora.blogspot.rs/2013/08/goranska-sela-ljubosta-i-kukaljane.html ), и да је цео предео пун развалина, где се налазе многе ствари, полупано посуђе, гривне старе српске и тд. Додаје да о томе, о тим археолошким налазима призренски конзули нису знали од куда су и чији су!? Исто као и неки напред поменути ововремени научници, академици!?

          Прочитавши Милојевићеву тврдњу да су се Шар планина или Скордијске планине ЗВАЛЕ – „Mons Scordicus“, укуцах тај појам у претраживач на интернету и гле чуда – Из прве добих потврду у тексту „Јужнословенски филолог“ ( https://books.google.rs/books?id=J507DwAAQBAJ&pg=PA825&lpg=PA825&dq=mons+scordus&source=bl&ots=lMDzX184EN&sig=deB4nCy2N6ZBO-xJkHEdlE8bh8o&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwi9teHngq3ZAhUDZFAKHVTuB4sQ6AEINTAC#v=onepage&q=mons%20scordus&f=false ), из пера нашег поч. професора Михаила Стевановића, научника и лингвисте, и угледах речи: Scordus mons“ и „Sar-Planina“!?Присетимо се како је наш Јован
Цвијић преименовао Тројанске планине у Проклетије, па да се Стара планина некад називала Балкан (турска реч), а пре тога Haemus Mons!? Шта ли ће тек говорити „фруле“, да не кажем „свирале“, на овом Хелмском полуострву, односно званом ХУМ на срБском. Биће да ту ипак нема Срба већ да су ту неки „Марсовци“, као што читах у књизи „ОДИСЕЈА ЧОВЕКА СА ХЕЛМА“.!?

         Други разлог због почех ово писање и са којим ћу завршити јесте: Како Човек пође да истражује „истине закопане у земљу“, да отрива дела научника која о томе сведоче, почне да спознаје да их Срби и Србија губе једног по једног – Да више нису међу нама који остадосмо на земљи предака, док нам се утувљује да смо, час на римској, час на византијској територији (тј, Источном римском царству)!? Могу ли Срби постојати на Земљи, а да немају отаџбину Србију?! Ето, овај пут спознах да смо скор пре три деценије изгубили научника лингвисту проф. Михаила Стевановића. Отишли су и: Милица Грковић филолог, Павле Ивић научник међународног угледа и најбољи српски језикословац друге половине 19. века ( https://www.scribd.com/document/137035224/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA ), Ђорђе Јанковић, археолог који је открио преваре о пореклу Словена ( https://www.youtube.com/watch?time_continue=2221&v=vDQlYCivLC4 ), Бранислава Божиновић која је доказала да је српски језик најстарији на свету ( http://www.rasen.rs/2016/04/branislava-bozinovic-zena-koja-je-dokazala-da-je-srpski-jezik-najstariji-na-svetu/#.WohmUYPwbIU ), и многи други попут нашег неумрлог Милоша С. Милојевића. Отишли су, и одлазе нам Научници истините и праве историје Срба – Ко су им Наследници.!?

Предраг Ђурић